Tradicionalna i savremena upotreba meda u dermatologiji

Retrospektiva: Tradicionalna i savremena upotreba meda u dermatologiji

Med je prirodni proizvod koje prave pčele iz nektara, i ima vrlo složen hemijski sastav koji varira zavisno od porekla-vrste cveta. Od drevnih vremena, unazad više od 8000 godina, koristi se kao hrana i kao lek. 

Med se može čuvati večno i jedan od veoma retkih namirnica koja se nikada ne pokvari. Med pronađen u drevnim Egipatskim grobnicama bio je jestiv i nakon nekoliko hiljada godina.

Med stolećima ima eminentno mesto u tradicionalnoj medicini. Stari Egipćani, Asirci, Kinezi, Grci i Rimljani koristili su med za lečenje rana i kao antiinflamatorno sredstvo. Stari Grci su primenjivali med za lečenje opekotina od sunca i fleka na licu. Laboratorijska i klinička ispitivanja modernog doba doneli su najznačajnije otkriće-antibakterijsko delovanje meda koje se spominje u brojnim studijama. Med ima inhibitorni učinak na bakterije, neke vrste gljivica i viruse. Antioksidativni potencijal meda značajan kod mnogih zdravstvenih stanja, zahvaljujući jedinjenjima kao što su fenoli, peptidi, organske kiseline, enzimi.

Ukoliko se nanese na rane i opekotine, dovodi do smanjenja edema i eksudata, uz umirujuće dejstvo i minimalizaciju ožiljka. 

Med sadrži oko 200 raznih supstanci: aminokiseline, vitamine, minerale i enzime, ali prvenstveno se sastoji od šećera i vode. Boja tečnog meda varira kroz sve nijanse žute od bistre i bezbojne do veoma tamno zlatno-žute, smeđe boje. Kada se kristalizuje, med postaje svetliji jer su kristali glukoze beli.

Prirodni med sadrži flavonoide, fenolnu kiselinu, askorbinsku kiselinu, tokoferol, katalazu, oksidazu, invertazu, amilazu, kalijum, kalcijum, magnezijum, natrijum, sumpor, fosfor, gvožđe, bakar, cink i mangan, vitamine -C, -B1, -B2, -B6 i pantotensku kiselinu.

Biostimulativni efekat meda na rane-Naučna osnova i mehanizam dejstva

Med stvara vlažno okruženje, pružajući tako optimalne uslove za zarastanje. U kliničkoj praksi medicinski med je veoma efikasan kada se lokalno aplikuje u rane nakon radiotalasne intervencije, na površna oštećenja epiderma nakon traume ili hemijskog uticaja, ekskorijacije, opekotina, ali i kod hroničnih suvih ekcema. 

Brže zarastanje rane je rezultat:

• održavanja odgovarajućeg nivo faktora rasta TNF-α, interleukina-1 beta  i IL-6 iz monocita, citokina. Ispoljava dejstvo na matriks metal-proteinazu 9, MMP-9, koja odvaja keratinocite od bazalne membrane kako bi omogućila migraciju u procesu reparacije tkiva. 
• oslobađanja faktora rasta keratinocita i faktora rasta fibroblasta  
• indirektne stimulacije angiogeneze 
• ubrzane sinteze kolagena
• podstaknute proliferacije i migracije keratinocita tokom epitelizacije
• bolje perfuzije tkiva, aktivacije autolitičkog debridmana
• smanjenjem upale i otoka
• pokretanjem lokalnog imunološkog odgovora: osmoza privlači makrofage i limfocite, koji će obezbediti fagocitozu. Imunostimulacijom leukocita oslobađaju se citokini, i posledično dolazi do umnožavanja, rasta ćelija 
• antiksidantnim dejstvom, koje ima zahvaljujući flavonoidima, fenolnim kiselinama, askorbinskoj kiselini, tokoferolu i oksidazi.

U modernoj dermatologiji prirodni med se koristi u sterilizovanom obliku, kao medicinski med, za lečenje različitih vrsta površinskih oštećenja kože, opekotina, upala, čireva, postoperativnih rana, suvog  ekcema i svežih ožiljaka. Medicinski med ne sadrži bakterije niti spore, a za one koji nisu alergični je bezbedan, i ima blagotvorni efekat na kožu.

Autor: Dr Laura Lasinger Dermatovenerolog