Paranoidna psihoza - Koji je razlog što ne želite da uzimate prepisane lekove?

Zašto osoba sa dijagnostifikovanom paranoidnom psihozom godinama i u epizodama-kada sam za sebe i okolinu postaje nepodnošljiva situacija, često na inicijativu partnera-potraži pomoć, odlazi kod raznih psihijatara, a ipak odustane od uzimanja prepisanih lekova?

Paranoidna psihoza

Paranoidna psihoza je stanje uma u kojem postoji sumanuti sistem kod pacijenta, koji je fiksiran samo jedan objekat, ima jedan fokus-ljubomoru, proganjanje, itd. Emocije vezane za fiksirana uverenja mogu biti veoma intenzivne i čvrsto vezane za uverenje i opisuju se kao ideo-afektivni blok. Tu se u misaoni tok interpolira jedna logička greška, a sva ostala nastala mreža pretpostavki je vrlo logična i povezana. Ove osobe u ostalim životnim sferama imaju korektan, decidiran stav, ali na datu temu su nepokolebljive. Kada razgovarate sa osobom koja ima paranoidnu psihozu, u početku nemate utisak da postoji bilo kakav pshičkii problem, sve dok se u fokus ne postavi predmet, osoba ili tema za koju je fiksirana sumanutost. Paranoidna psihoza treba da bude prepoznata od strane doktora, pre svega psihijatra. Dešava se da se pacijent naljuti kada mu se saopšti o kakvom stanju, oboljenju je reč.

Cilj terapije je uklanjanje simptoma uz najmanje mogućih nuspojava. Sa lečenjem treba započeti što pre i nastaviti dovoljno dugo, nekada doživotno, da bi se sprečila pojava epizoda pogoršanja odnosno recidiva bolesti. Glavni simptomi (halucinacije, sumanute ideje) postepeno isčezavaju unutar nekoliko nedelja lečenja. Žalosno je da manje od polovine bolesnika kojima je preporučena medikamentozna terapija se pridržava preporuke lekara u pogledu disciplinovanog uzimanja lekova. U komparaciji sa osobama koji imaju problem sa srcem, varenjem, povišenim šećerom, kostima, mišićima i zglobovima, alergijama i bolnim stanjima koji prosto ne mogu bez svojih lekova- pacijenti sa psihijatrijskim dijagnozama, a izričito sa paranoidnim psihozama prosto “ beže” od lekova, negiraju svoje stanje, otežavajući i sebi i okolini život. Nekada nelečeni upadaju u ambis, postaju nepodnošljivi u komunikaciji sa partnerom, sa svojom decom , zapuštaju se, izoluju se, ne mogu sprovoditi na adekvatnom nivou svakodnevne obaveze, a takvi kratki spojevi prate i njihov profesionalni profil.

Pacijent nije shvatio psihijatra kako lek treba da uzima i koliko je bitno da poštuje prepisau dinamiku uzimanja lekova. Pacijent nema poverenja u svog terapeuta i zato se ili ne pridržava ili se samo delimično pridržava njegovih saveta i preporuka. Okruženje, “ prijatelji” a nekada i rodbina koja nije dovoljno edukovana ili upućena u problem i stanje pojedinca, umesto podrške stavlja stigmu, komentariše ili nagovara pacijenta da odustane od lekova.

Bolesnik nailazi poverenje u nestručnim internet objavama o delotvornosti i štetnosti mediamenata ili u neobaveštenim osobama koje kritikuju primenjivane lekove.

Pacijent ne veruje dovoljno svom psihijatru, analizira dijagnozu, sumnja da baš ti lekovi mogu da pomognu otklanjanju njegovih smetnji.

Pacijentu nije precizno predočeno kakve posledice može da ima nepridržavanje preporučene terapije.

Pacijent veruje da je zdrav, da su njegove psihičke smetnje uobičajene, da je zapravo potpuno mentalno uravnotežen, ili smatrae da je dovoljno jak da može da bez lekova da balansira eventulane oscilacije u emocijama, raspoloženju i ponašanju prema sebi i okolini.

Psihičku stabilnost i mentalni oporavak za vreme uzimanja prepisanih lekova pacijent ne pripisuje dejstvu medikamenta nego nekim drugim faktorima ( npr. zbog poslovnog uspeha, zbog prisustva partnera, emotivne podrške i razumevanja okoline ili neke druge "srećne" okolnosti.)

Za pacijenta je sama činjenica da uzima lekove upravo dokaz da je još uvek bolestan, a on to neće da bude i ne želi priznati da jeste bolestan.

Pacijent sumanuto veruje da psihijatar ili neko drugi želi da ga otruje lekovima.

Pacijent je subjektivno procenio da uzimanjem lekova nije došlo do promene, odnosno pozitivnog uticaja leka na njegovo duševno stanje i zato smatra da ne treba da ih uzima.

Neželjeni efekti lekova su neprijatni i pacijent želi da ih se oslobodi (prepreke u uzimanju alkohola, povećana telesna masa, smanjen libido itd.)

Velika barijera i značajan razlog odustajanja od uzimanja psihijatrijske terapije je, da pacijentu zbog duševne bolesti nedostaje realan, objektivni uvid u sopstveno stanje. Unatoč mišljenja porodice, partnera i psihijatara smatra da mu nije potrebna nikakva terapija.